Visoko iznad grada, na visokom stubu, stajao je kip srećnoga princa. Bio je sav pozlaćen tankim listićima čistog zlata, oči su mu bile dva sjajna safira, a krupan crven rubin sjao mu se na balčaku. I zaista su mu se jako divili:
- Krasan je kao vetrokaz - primeti jedan gradski odbornik koji je želeo steći slavu da ima umetničkog ukusa - samo nije nipošto tako koristan - nadoveže jer se je pobojao da ga svet ne bi smatrao nepraktičnim, a to on zaista nije bio.
- Zašto nisi poput srećnog princa - pitala je nežna majka malog sinčića koji je plakao za Mesecom. Srećni princ i ne sanja da plače za ičim.
- Veselim se što ima ikoga na svetu ko je zaista srećan - mrmljao je razočarani čovek gledajući divni kip.
- Baš je kao anđeo - rekoše deca iz sirotišta kad su izišla iz crkve u kabanicama i sa čistim belim ovratnicima.
- Otkud vi to znate? - reče učitelj matematike - nikada niste videli anđela.
- Ah, jesmo u našim snima - odgovoriše deca; a učitelj matematike namrštio se i uzeo jako strogo gledati jer nije odobravao da deca sanjaju.
Jedne noći poletela iznad grada mala lastavica. Prijateljice su joj pre šest nedelja otputovale u Egipat, ali ona je zaostala jer se zaljubila u prekrasnu trsku. Srela ju je rano u proleće kad je letela niz reku za velikom žutom leptiricom i tako se zanela za njenim vitkim stasom da je stala i uzela joj govoriti.
- Bih li te ljubila? - reče lastavica koja je volela govoriti naprečac, a trska joj se duboko poklonila. Tako je ona stala leteti oko nje, krilima dodirivati vodu i okruživati je srebrnim talaščićima. To je bilo njeno udvaranje i potrajalo je celog leta.
- To je smešna sklonost - cvrkutale su druge lastavice - trska nema novaca, a previše rođaka - i zaista je reka bila puna puncata trske. A kad je došla jesen, odleteše sve lastavice. Kad su odletele, ostala ona sama i počela je osvajati romantična ljubav.
- Ne zna ona razgovarati - reče lastavica - i ja se bojim da nije koketa jer neprestano flertuje sa vetrom. I zaista, čim vetar dune, trska se prelepo klanjala.
- Priznajem da je kućevna - nastavi lasta - ali ja volim putovati, pa bi trebalo da i moja žena voli putovati.
- Hoćeš li sa mnom? - zapita je na kraju, ali trska odmahne glavom, jer toliko je bila privržena zavičaju.
- Ti si se poigravala sa mnom - vikne lasta. - Ja odlazim k piramidama. Zbogom! - i ona odleti. Letela je ceo dan, a noću stigla u grad.
- Gde ću svratiti? - reče - valjda se grad pripremio. Onda opazi kip na visokom stubu.
- Na taj ću kip - uzvikne - krasno je mesto i mnogo ima svežeg vazduha. Spustila se dakle baš između stopala srećnog princa.
- Ja imam zlatnu spavaću sobu - reče potiho sama sebi kad se ogledala i htede zaspati; ali baš kad je stavila glavu pod krilo, kanula na nju krupna kap.
- Čudna stvar! - klikne lasta - nema na nebu ni oblaka, zvezde su sasvim jasne i sjajne, a ipak kaplje. Zaista je strašna klima u severnoj Evropi. Trska je volela kišu, ali to je bila samo njena sebičnost. Onda kane druga kap.
- Šta koristi taj kip ako ne može zaštititi od kiše? - reče lasta - moram se ogledati za valjanim dimnjakom - i ona odluči odleteti. Ali pre nego što je raskrilila krila, kanula treća kap pa lastavica pogledala gore i spazila...
Ah, šta je spazila?
- Ko si ti? - zapita ona.
- Ja sam srećni princ.
- Zašto onda plačeš? - zapita lastavica - skroz si me pokvasio.
- Dok sam živio i imao ljudsko srce - odgovori kip - nisam znao šta su suze jer sam živeo u dvorcu Sans-Souci gde je tuzi zabranjen ulaz. Po danu sam se igrao u vrtu s drugovima, a uveče sam vodio ples u velikoj dvorani. Oko vrta je bio jako visok zid, ali ja nisam nikada zapitkivao šta je za tim zidom jer sve je oko mene bilo tako krasno. Moji su me dvorani zvali srećnim princom i zaista sam bio srećan ako je užitak sreća. Tako sam živeo i tako sam umro. A sada, kad sam mrtav, uzneli su me ovamo u visinu pa vidim svu rugobu i svu nevolju u svojem gradu pa iako je moje srce od olova, ipak mora plakati.
- Što, nije od suvog zlata - reče lastavica sama sebi. Bila je preuljudna da bi glasno izustila ikakvu ličnu primedbu.
- Daleko - nastavi kip tihim zvučnim glasom - daleko u maloj uličici ima siromašna kuća. Jedan je prozor otvoren i kroz prozor vidim ženu kako sedi za stolom. Lice joj je mršavo i jadno a ruke hrapave i crvene, sasvim izbockane od igle, jer ona je krojač. Veze ona pasiflore na svilenu haljinu koju će najdražesnija dvorska gospođica kraljičina obući na skorom dvorskom plesu. U ćošku u sobi na postelji leži bolestan njen mali sinčić. U groznici je i želi narandžu. Majka nema ništa da mu da osim vode iz reke i on plače. Lasto, lasto, mala lasto, ne bi li joj ponela rubin iz mojeg balčaka? Noge su mi pričvršćene uz to podnožje i ne mogu se pomaknuti.
#crtani #crtanifilmovi