Mislim da ne postoji niti ce ikada nastati jaca i bolja inteligencija kao sto je inteligencija J. Vucicevica. Takva inteligencija i takav ljudski ne moral, tesko da ce se roditi narednih 100 god.

O Zaboravu Ako ne zaboraviš nisi ni oprostio. Zaborav je mesto u našem umu gde žive misli koje mi više ne želimo da mislimo. Misli kojima više ne posvećujemo pažnju. Zaborav je mesto u našem umu gde mi više ne boravimo svojom pažnjom. Mesto u Božijem umu gde on ne boravi svojom pažnjom se zove Pakao. Božija pažnja je za nas život a pakao je mesto u Božijem umu gde nema života, mesto gde vlada večna smrt i patnja. Nas Bog prepoznaje kao misli koje se rađaju u Njegovom umu, zato nam je potrebna Njegova pažnja da bi smo imali život u Njemu. Sećanje je mesto gde mi ostavljamo stvari koje nam više nisu potrebne. Kad nešto zaboravimo to svejedno ostaje u našem sećanju samo što tome više ne posvećujemo pažnju. Zaborav je siguran znak da smo nešto oprostili, ako nismo zaboravili nismo ni oprostili. Postavlja se pitanje zašto bi smo mi nekome praštali i terali ga u zaborav. Stvar je da kada sudimo da nam je učinjeno nešto loše mi ne možemo sprečiti loša osećanja poput gneva. Ta loša osećanja nam oduzimaju životnu radost i ceo naš život pati zbog toga. Da bi smo oprostili nekome ko nas je povredio mi moramo nekako da u svom umu izmenimo to loše iskustvo sa njim. Možemo pokušati da nađemo opravdanje za njegovo ponašanje tako što đemo se staviti na njegovo mesto. Možda je tog trenutka bio nervozan, u žurbi. Možda su naše namere pogrešno shvaćene. Vrativši se u mašti u prošlost mi možemo ponovno proživeti to loše iskustvo na jedan sasvim nov način: a posle svojom Voljom odabrati da se sećamo jednog takvog izmaštanog iskustva. Posle nekoliko susreta u nama će se ustaliti novi način mišljenja i doživljaja te osobe. Ljudi misle da ako si zaboravio da je to nestalo iz tvog sećanja i da tako stvaraš uslove da ponovo budeš povređen. Ali to nije tačno; to iskustvo koje smo imali, kao i ono drugo koje smo izmaštali da bi mogli da oprostimo, ostaju u sećanju kao iskustvo i sprečavaju da naivno iletimo u sličnu sitauaciju. A Zašto bi mi sve to radili? Zbog životne radosti; jer kvalitet našeg života je srazmeran količini životne radosti u njemu. Zbog kvaliteta svog života mi to radimo a ne radi onih koji su nas povredili. To radimo da bi smo ih sprečili da nas povređuju uvek kada ih sretnemo ili ih se setimo. Ako vam se svidela ova priča potražite na blogu "svitanje rs" ima tamo lepe i ukusne hrane za jedan um Pozvani su svi dobri ljudi u društvo dobrih ljudi, izvolite poslužite svoj um Hvala