Mislite da je nepristojno objaviti: ja sam srećan čovek? Jeste, mnogi srećni ljudi strepe da se pohvale srećom, da je ne ureknu; plaše se da im se Sreća iznenada ne preobrati u Nesreću. Vidite, ti već nisu srećni, jer… Sreća i Strepnja ne idu zajedno ; onaj koji strepi - nije srećan. Umesto da pevaju i slave boga što su srećni, oni potajno misle da su krivi što su srećni. Kao da je Sreća nešto što ne pripada ljudima. Ja sam iskusio nešto sasvim drugo.
Sreće i radosti ima u izobilju, nesreće i mučnine mnogo manje. To vam je, u stvari, isto kao sa Zdravljem i Bolešću.
Jeste, ja sam vam kao neki agitator, maneken Sreće.
Bez pouzdanja u Sreću, bez podrazumevanja Sreće, nema Sreće. Zato bih, pre svega, trebalo da zahvalim sebi, ali, još više bogu, što me je načinio ovakvim kakav jesam, kakav treba da budem. Kada se uporede dva trenutka mene, razmaknuta pedeset osam godina, reklo bi se da su samo čudo, prevelika božja milost, mogli da ih sastave…
Međutim, sve je teklo običnim, ponekad čak i sporim tokom, skakutao sam s kamena na kamen, sve po suvom.
Zaključio sam iz toga ono što bi trebalo poveriti i drugima: život je udešen ljudima za sreću, a prokletstvo su izmislili, i dozivaju ga… izvinite… oni nezgodni, prljavi, baksuz ljudi, koji ne umeju sa životom.