Током посете Републици Српској односно њеним сточарима наишли смо и на интересантне људе који се баве номадским овчарством. Веoровали или не, неки од њих не сиђу до града свега два до три пута годишње чак не и до града него до села. У околини Требиња смо упознали дивне људе из Породице Шакота . Марко има свега 25 година али се определио да буде чобанин и да чува своје овце. Он брат и отац заједно се баве номадским овчарством.
Живот чобанина у планини није нимало лак а посебно је тежак лети јер овде има доста змија. Присутан је поскок који зна да падне и за врат чобанину са дрвета или да угризе овцу за виме за ногу за врат. Наши домаћини кажу нам да је најгора ситуација када овца претрпи ујед змије за врат тада јој нема помоћи. Наравно, планина без вука и медведа не може бити нарочито у овим оределима.
Разбору никад краја, али се мора поћи, овце не воле да буду на једном месту предуго, навикле су да се крећу а и чобанин са њима. Овде се разилазимо и идемо свако својим путем у неке нове приче и тренутке који се памте. Ово је управо један такав...