Danas zaista ima mnogo mesta koje treba zaobilaziti i izbegevati, a u starim knjigama još stoji da je nekada to bila - vodenica. U nekršetene dane u vodenice se nikako ne ide.
Petkom, takođe, to je dan stradalni, a i subotom jer je posvećena mrtvima. Nedeljom vodenice ne rade, a ponedeljkom ne treba svraćati, jer zna se kako prođe onaj ko ponedeljkom bilo šta započinje. Sreda je opet dan posni i u jelu i u radu, a četvtak palavrtak, neozbiljan ti je to dan. Tako je nama ostao jedino utorak, da obiđemo vodenice koje još rade u Jabalanici, Lepencu, Graševcima i Brzeću.
U vreme kada su se vodenice najviše gradile, bilo je mnogo siromaštva i gladi. Vodeničari su bili ljudi u koje se lako zagledati. Jesu bili brašnjavi, ali uvek su imali hleba ili barem proje. Tada se ušur nije mogao dati u novcu, već se ostavljalo 5, 6 ili 7 odsto brašna. Zato je bilo dobro udati se za vodeničara. Dušan Lukić je jednom, zbog svoje priče, doživeo i malu neprijatnost na pijaci. Jedna gospođa ga je optužila da je žene koje dolaze u vodenicu nazvao ženama lakog morala. To, naravno, nije istina i to on nikada nije rekao, već samo prenosi kako su mu deda i pradeda vampiri govorili.
Urednik: Gorislav Papić
Autor: Dalibor Žarić
Label and copyright: RTS

Zabranjeno svako kopiranje video i/ili audio snimaka i postavljanje na druge kanale!