Moj prevod poeme "A Song Of The Naked Lands"
Zavalili ste se u baštama gde su vetrovi duvali,
Gde je podrhtavao nežni cvetak;
Ali mi smo odgajani u goloj zemlji,
Gde je život bio gorak i težak.
Dušu purpurnu ste grožđu otkinuli,
Za vaše čaše koje se pune vinom;
A mi smo se do blata saginjali,
I pili vodu pomešanu s' alkalijom.
Postali ste mlohavi i okrugli,
Kratki sa živcima i dahom;
A mi hrapavi, vitki i mračni,
U našem golom stisku sa mrakom.
Svila je bila neugodna za vašu nežnu kožu,
A crno vino suviše siromašno za žeđ i sušu;
Mi smo ganjali rupe gde očekivali smo kišu,
I sa vuka skidali krzno za moć i odeću našu.
Okrugli su vaši stomaci i meke su vam ruke,
Uljuljani mašću i lojem ove bogate zemlje,
Vaše mesto je bogatstvo nasmejane buke,
A naša je peščana smrt što svaki život melje.
Ispod drevta ste pevali,
Zaboravni gladi, mržnje, nevolje svoje:
"Uvek je bilo i uvek mora biti!"
Tad već bejasmo ispred kapije tvoje.
Zavalili ste se pored fontate i zlatne dvorane,
Tako beše do tog pomahnitalog jutra;
Kada smo probili zid i izašli na poljane,
I posekli vas ko kukuruz što se jede sutra.
Požnjeli smo njivu i polje je natopljeno,
Sa svežim i tamocrvenim kapljicama krvi;
Da se borite i bežite ne možete, sve je ostavljeno,
Da umrete kao zgaženi i bespomoćni crvi.
Crvena trgovina i razmena je mračna bila,
Sa krvavim mačevima i zlatnim novcima;
A žene vaše vrištale su, scena ta ne beše mila,
Jer bejahu u natučenim i posečenim slabinama.
Vešt je bio mozak i vešta ta ruka,
Što su oblikovali kamen tvrdoglavi.
Prosu se mozak na polju peščanih muka,
Kada gvožđe udari i poseče po lobanji.
Ruka koja je nacrtala pozlaćene slike,
Telo što bi upoznato igrom i plesom,
Ne mogaše zaustaviti moćne oblike,
Što behu podupreti primalnim besom.
Koja je korist od harfe i frule,
Draguljastog pojasa i zlatnog ogrtača,
Kada iz dima rušimo tornjeve i kule
I kad je krvava sekira od tih stvari jača?
Krv vam je razmazala saten i svilu,
Čuli ste kako deca vaša jauču i plaču;
Starcima vašim skidali smo kožu na silu,
Dok druge ubismo na bračnom pokrivaču.
I gde su sedele vaše bradate sudije,
Što govoraše nekime da žive il umru;
Goli tlačitelj je urlao, mahao, stajao nije
i držao skalp njihov dignut visoko.
Nad ruševinama zasvođenim i slomljenim,
Talasaju se oblaci i oseća se miris dima,
I vi koji ste preživeli jer smo od mača umoreni,
Živite jer ste postali robovi svima.
Ove grube noge gnječe tvoje cveće,
Ove tvrde ruke drže zlatne čaše,
Konje ostavljamo u dvorane veće,
I svo vaše bogatsvo sad je naše.
Zamenili smo vučju kožu,
Za svilu što nam ne stoji;
Naše brade su neošišane,
I Naš pogled blaga broji.
Ali sinovi će naši skratiti brade i kose,
Odenuće se u ogrtače grimizne i kratke,
I odvešće vaše ćerke u krevete dok se,
Ne oslabe i ne postanu nove mete lake.
Zameniće slobodu svoju za harfe i frule,
Zaboraviće da se služe strelom i lukom,
Sagradiće zatvor od setena i staviti krune,
I nazvati ga svojim domom i kulturom.
Leškariće u krilu zemlje nasmejane,
Sve dok ih ne napusti muškost;
I prezreće svoju krv rase izabrane,
I očeve svoje i nastupiće glupost.
Ali braća naša i dalje žive u sredini teškoj,
I sinovi su njihovi tvrdi i silni,
Juriće vukove što jurismo mi u zemlji grešnoj
I piće vodu što mi smo pili.
Glad koju poznavasmo i oni će znati,
Imaće ožiljke od očnjaka i čičkova,
I u stenama kad žele vatru prizvati,
Videće tragove naših bivših požara.
Spoznaće glad koju smo nekada imali,
Dok tok vekova prolazi i teče,
Dok ne izlete iz pustare kao gladni ljudi,
Da pokolju naše lenjive sinove...