Тестаменат Владике Црногорскога Петра Другог Петровића Његоша (1850). У улози Владике Рада Гојко Шантић.
Слава Тебје показавшему нам свјет!
- Хвала Ти, Господи, јер си ме на бријегу једнога Твојега свијета удостојио извести и зраках једнога Твојега дивнога сунца благоволио напојити. Хвала Ти, Господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио - колико ме од мога ђетинства Твоје непостижимо величество топило у гимне Божествене радости, удивленија и велељепоте Твоје, толико сам биједну судбину људску са ужасом разматрао и оплакивао - Твоје је слово све из ништа сотворило, Твоме је закону све покорно, човјек је смртан и мора умријети.
Ја са надеждом ступам к Твојему светилишту Божественоме, којега сам свијетлу сјенку назрио јоште с бријега којега су моји смртни кораци мјерили - ја на Твој позив смирено идем или под Твојим лоном да вјечни сан боравим, или у хорове бесмртне да Те вјечно славим.
Ако ми се сада догоди да умрем, овај начин посље себе остављам.
- 1-во. За насљедника мојега остављам Данила, Станкова сина а мојега синовца. Њему остављам владичество како је од старине узакоњено у Црну Гору. Истоме Данилу свеколико моје и движимо и недвижимо што имам у Црну Гору остављам, а препоручујем мојему брату Перу да Данила у свачему како својега сина наставља доклен се Данил учини способан народом управљати.
- 2. Новци који су ми у Економ. банку у Петробургу, од којих су облигације у Мин. иностраних дјел. њих остављам народу црногорскоме, то јест да су народње, а добит од њих да прима владика који био и за исту добит да им купује праха да бране свободу, а гладне године да купује за исте новце жито и без паре и динара да га дијели сиротињи црногорској и брдској, али нико никада да речене новце не може из банка узети но вјечно да у њему остају, само добићу да се ползују.
- 3. За новце који су ми у Бечу 50 хиљадах фиоринах у барона Сине, а толико управо у г-на Тирке, добит с ове сто хиљадах фиоринах остављам родитељима и двјема сестрама да исту добит уживају док су они четворо живи а пошто ми се преставе и родитељи и обје сестре онда паре остају за народ црногорски на исти начин како и оне што су у банку петробургску, зато молим министерство мојега покровитеља, како бих се ја преставио да прими облигације од овијех новацах у Бечу и да пренесе исте новце код онијех у Петробургу, да не би погинуле јадноме народу црногорскоме.
- 4. 50 хиљадах форинтих од рачуна од жита, које су ми у мојега брата Пера, нека их мој брат Перо раздава народу и купи од народа на онај лаки начин како сам ја уредио, а по смрти мојега брата нека се спреме у петробургску банку ђе су и прочи моји новци пак се нека с њином добићу поступа на исти начин како с добићу првијех а у главу њину да нико не смије таћи, но нека вјечно у банку стоји да би се колико-толико прискочило у нужди кукавоме но у исто доба и витешкоме народу црногорскоме.
- 5. 40 хиљадах форинтих које су у каси гвозденој на Цетињу они се нека за нужде народње троше како виде мој насљедник и мој брат Перо.
Ко ишта од овога овђе уписанога преиначи био му црн образ пред људима и јаросни се суд Божи над њим извршио за ту грдну неправду коју би пред лицем неба и земље учинио.
- Овај се тастаменат у оригиналу оставља у консулат руски у Дубровнику за вишу сигурност и точност.
На Перчању 20. маја 1850.
Владика црногорски П. П. Његош.
***
Његошев тестамент је сачуван и налази се у музеју на Цетињу.
О Његошевом тестаменту Вук Врчевић пише:
„Оне исте године кад ће се преставити - сиђе у Боки Которској и нађе себи пребивање на Прчањ. […] На Прчању живећи учини свој тестаменат, без да је икоме живу казао, но под печатом послао у Дубровник руском консулу Јеремији Гагићу. […] Казао је само брату Перу, Новици Церовићу, и стрицу Станку ђе се његов тестаменат налази, наредивши им да се ови тастамент одма по његовој смрти прихвати и проучи, ‘ако би ме - он вели - ненадна смрт нашла’.“
...