Emisija je veoma kvalitetna, informativna, suptilna sa puno detalja i naravno u centru pažnje je Renata Senić, eminentni predstavnik psihoanalitičke psihoterapije u Srbiji, ali kvalitetu ove epizode je doprinela i voditeljica, takođe psihoterapeut Marija Živković. Iako je ovaj razgovor dosta stručan, koristan je i širokom auditorijumu. Treba biti strpljiv i saslušati celu emisiju, može svako da nađe neki deo koji će mu biti zanimljiv. Hvala realizatorima programa na ovom malom biseru iz psihoterapijskog sveta! Nastavite dalje sa snimanjem ovakvog materijala i nadamo se da će Renata Senić u skorije vreme ponovo biti vaš gost!

Epizoda je odlicna i treba nam jos ovakvog sadrzaja i sjajnih strucnjaka, poput Renate, koji ce otvarati kompleksne teme ne podilazeci populistickim trendovima. Vrlo topao razgovor i sveobuhvatan pogled na granicnu organizaciju licnosti, uz odlicno pojasnjenje kompleknih psihoanaliticnih termina. Prati strucnu literaturu. Kao referencu bih izdvojila knjigu " Mrzim te, ne ostavljaj me"( sada vec trece izdanje nakon trideset godina i prevoda na deset jezika).

Gledao sam pre dosta vremena domacu seriju "Terapija"gde je Miki Manojlovic glumio psihoterapeuta.Odlicna serija!!!

Teško se prati vaš razgovor, nekako je fluidan, vi se razumete međusobno , meni ne ide. Kao neobavezno ćaskanje , o svačemu i ničemu.

Odlična epizoda!!!

Mi izgleda nemamo mnogo stručnjaka za poremećaje ličnosti

Veoma neoderedjeni kritrijumi, kao da svaki terapeutski pravac drugacije tretira istu pojavu. Nemajuci holistički pristup tom fenomenu, dijagnozi.

i koja je ustanova u srbiji,najbolja za leč,pl?

A da, na temu poremećaja ličnosti napisano je zaista, ali zaista puno fantastike. Jedan od zanimljivijih pisaca, između Frojda, Lavrkrafta i Poa je i Herr Kernberg. A o njegovoj telesnoj organizaciji ne moram ništa da pišem, udžbenici anatomije, hirurgije i ortopedije daju dosta informacija.

Dopada mi se knjiga "Strah od zivota" koju ste napisali sa Nebojsom Jovanovic.

ispravka naziva serije:"Na terapiji" se zvala.

Ne znam da l sam dobro shvatila : U Frojdovo vreme je bilo mnogo manje PL a mnogo više neuroza ?

Imam jedan predlog, ne znam koliko je izvodljiv : Na prijemnim ispitima za struke iz kojih se regrutuju psihoterapeuti odraditi procene koje bi sugerisale koliko će budući stručnjaci biti sposobni da "trpe" pacijente. Te onda upisivati više studenata koji se procene kao sposobniji za tako nešto. Jer zamislite kada bismo čekali da nas leče lekari koji imaju mogućnost da kažu "meni je ovo preteško". Ili da neko vikne "ima li doktora u avionu?" a doktor kaže" ja pošo na odmor"...

I jos nedto vazno.Sta je sa njihovim patoloskim laganjem i manipulisanjem.

Znači terapeuti imaju granični poremećaj jer ne preuzimaju odgovornost za terapiju? Mislim, moto terapeuta je "mi ništa ne obećavamo" (osim trošenja vremena i uzimanja para). Da ne imenujem domaće terapeute koji misle da mogu da krše zakone ove zemlje, od fiskalnih računa do, u slučaju psihijatara, i kršenja zakona vezanih za medicinu. To je valjda njihovo pravo, da krše zakone ove zemlje. Moto terapeuta: "ono što je dobro za tebe, nije dobro za mene". Moto psihoanalitičara (iz prakse): cilj opravdava sredstvo. Miriše na antisocijalno. Moto terpauta da ništa ne obećavaju, ali da njima neko ne plati ili da kupe nešto novo, ali sa fabričkom greškom, jer u životu nema garancija, e to ne dolazi u obzir. Savet "iskusne" psihoanalitičarke: dugoročni gubitak zbog kratkotrajnog dobitka. Da li je ona granična? ne, narcisoidna i sa nešto antisocijalnih crta. Odlično sam savladao "odlaganje gratifikacije" na temu rezultata terapije, ali u graničarskom maniru, terapeuti tu ne vide nikakvu nekonzistenciju jer svaka terapija počinje upravo od novog terapeuta. Sa druge strane, terapeuti nisu u stanju da odlože gratftikaciju u vidu plaćanja do nekih ozbiljnih rezultata terapije. Zašto? Dovoljno je ne složiti se sa terapeutom ili eventualno prosuti vodu na pod, da se vidi koliko terapeuti tolerišu frustraciju. Za malo dublje razumevanje, dovoljno je sačekati da terapeut kaže "rezistencija" ili "otpor". Na stranu što time pokazuje bežanje od odgovornosti za neuspeh terapije. Kao i što je "terapeutski savez" isključivo obaveza klijenta jer terapoeut ne gubi apsolutno ništa u slučaju prekida. Šta ono beše na temu (ne)preuzimanja odgovornosti? Pouzdan terapeut? U kom to svetu? Pa terapeuti nisu pouzdani za termin terapije, a kamo li nešto više. Iskusni psihoanaliičari nemaju nikakav problem sa patnjama ljudi sa GPL Naprotiv, služi im kao izvor za zadovoljavanje narcističnih potreba. I to zamajvanje je trajalo godinama, ali niko ništa nije obećao pa nije mogao ni da ne ispuni. Nešto poput Alana Forda. Mane terapeuta postoje samo "u principu" kao neka apstraktna ideja, u praksi sa konkretnim terapeutom apsolutno nikad. A ako se nešto ne dopada, "potraži drugog terpaueta". Što nas dovodi do pitanja ko je tu VEOMA osetljiv na kritiku. Terapeut napušta efektivno i kad ne kaže "ja ne znam ovo". Terapeuti apsolutno nemaju ni zakonskih, a još manje etičkih ili moralnih problema sa time da naprave štetu. Naprotiv, klijenti su sami krivi jer su dolazili kod terapeuta i imali (neko) poverenje. Šta beše na temu preuzimanja odgovornosti, osobe sa poremećajima ličnosti je ne preuzimaju? Bolna terapija je, koliko sam mogao da shvatim, da sam još u ranim 20im trebao da shvatim i prihvatim da pošto imam GPL, život treba da preživim, da ne kažem odrobijam i da je svaka želja ka nečem višem, pogađate, narcistična. Tako da treba reći da je terapija duga, bolna, skupa, a pre svega beskorisna, osim za terapeuta ($$$). Terapeut koji ne zna sve? Ja čuo, s apsolutnom sigurnošću, šta sam doživeo jer imam dijagnozu GPL (čak i da izuzmemo da li je tačna). Osnovna tema ovakve i sličnih emisija jeste da za terapete ne važi ono što pričaju za druge. Najbitnija stvar koju sam ja sgvatio šta terapeuti zaista misle o poremećajima ličnosti jeste da nikad ne bi bili u vezi sa nekim ko to ima, posebno ako je u pitanju muškarac. A odalte proizilazi da je svaka tzv empatija najobičnija šarena laža i prilično loša gluma. Srećom, sva moja loša iskustva su samo halucinacija. A nada? Koja nada u ovim godinama, prošlo mi je više od pola nadprosečnog ljudskog veka. A to "neko drugi", to je samo kulturni način da se kaže "brigo moja pređi na drugoga" jer taj drugi nikad ne prima nove klijente. Ali je veoma veliki problem kad klijenti zadrže brigu za sebe i završe sa njom, jednom zauvek. A terapeuti tad ne praktikuju "radikalno prihvatanje". Entitlement, entitlement...

Psihološkinje, ginekološkinje, zubarološkinje, kardiološkinje,neurološkinje ….