Šta to razlikuje uspešnog od neuspešnog čoveka? Osnovna razlika je u odnosu prema onome šta čovek radi. Ja sam majstor zidar, I kada sam počinjao da radim taj posao počeo sam sa svojim ocem.On je sebe smatrao izuzetno vrednim čovekom i uvek se trudio da uradi što više. Da li radio đuture ili dnevnicom on se isto zalagao jer mu je bilo važno da ljudi vide da on može puno da uradi kako bi posledično imao više posla i mogućnosti da zaradi. I stvarno ljudi su ga uvek hvalili kako on može puno da uradi za svoju dnevnicu. I nekada je ljudima to i bilo važnije od kvaliteta, svima je nekako bilo značajno da se izgrade sa što manje novca. Ali kada čovek žuri onda se dešavaju greške i propusti. Pa to ne izgleda baš najbolje. Pored njega sam i ja naučio da tako radim. A onda sam počeo da radim taj posao sa svojim drugarom koji je imao drugaliji odnos prema poslu. On se trudio da posao uradi bolje, da uvek doda nešto što i nije pogođeno ako će to učiniti da završni izgled posla bude bolji. Pored njega sam uvideo da nije toliko važna količina urađenog posla već da je važan i kvalitet. Da ljudi kvalitet cene više od kvantiteta. Uvidevši to ja sam hteo da se promenim i da počnem da radim posao sporije a da više obraćam pažnju na kvalitet. Ali to se pokazalo da i nije baš tako lako Naime stvorene su navike na koji naš duh pokreće naše telo. I iako sam se ja trudio da posao uradim bolje moje misli su me stalno požurivale i to je u meni stvaralo nervozu. Jednostavno da bi uradio dobro mora se raditi sporije kako se ne bi pravile greške. A ja sam se stalno osvratao na urađeni posao i stalno bio nezadovoljan količinom obavljenog posla. A to nezadovoljstvo me je požurivalo da uradim više što je izazivalo nervozu dok radim. A kad je čovek nervozan onda ne krivi sebe nego počinje da krivi pomoćnika zato što posao ide sporo. Pa zašto nisi napravio bolji malter? Jer kada je malter dobar brže i lakše se radi. Pa me nervira kako se pomoćnik vuče po gradilištu, što mu za sve što mu se kaže da uradi treba više vremena. Ko da je neko dužan da po ceo dan trči za mnom po gradilištu. Iako mi drugar nikad nije rekao da požurim ili da je bitno koliko ću da uradim, Jednostavno moje vaspitanje me je stalno požurivalo. Moj otac koji živi u meni kroz vaspitanje koje mi je dao je bio uzrok moje nervoze i nezadovoljstva. I to vaspitanje je kroz navike stvorilo naš loš odnos prema poslu. Zato smo i neuspešni jer pogrešno razmišljamo o poslu. Neko je kroz vaspitanje naučen da sve radi polako, pa ni to nije dobro jer će ga svi smatrati za lenčugu. Znači pravilo zlatne sredine je uvek najbolja stvar. Ne treba ni previše brzati ni biti prespor i nezainteresovan za posao. Jer majstora ne čini znanje i iskustvo nego njegov odnos prema poslu. Ako neko ima volje da posao uradi dobro, tada će se on i truditi da to tako izgleda. Ali ako je njemu bitnije da završi posao i uzme pare, tada će biti uzaludno njegovo znanje i iskustvo, kvalitet će pasti u drugi plan. A čovek koji i nema znanja i iskustva, i ima volju i trudi se da posao na kraju izgleda dobro. On će razmišljati o poslu, praviće planove u svojoj glavi, koristiće maštu da smisli kako da posao na kraju izgleda dobro. I on će na kraju uraditi bolje posao od onoga ko ima veće znanje i iskustvo od njega a ima loš odnos prema poslu. Tako da uspešnog čoveka ne krasi toliko znanje i iskustvo koliko Volja da posao bude dobro urađen. A to za posledicu ima da on dok radi oseća zadovoljstvo svojim poslom. Stalno se okreće i zagleda svoj posao i raduje se kako to dobro izgleda. Od kada radim posao s voljom i ljubavlju meni se stalno dešava da čujem sebe kako mumlam: “Fenomenalno Maksimalno” "Superiška” I primetio sam kako se dobro osećam povodom toga. Jednostavno moj život je ispunjen zadovoljstvom i dok radim. Dok nisam radio sa Ljubavlju i voljom da se posao uradi dobro moj život na poslu je bio muka i nezadovoljstvo. A od kada sam to naučio moj radni dan je ispunjen zadovoljstvom i radošću. A kao posledica ispravnog odnosa prema poslu je da te ljudi više cene. Ali to nije toliko bitno da li te drugi cene koliko je bitno koliko čovek sam sebe vrednuje.To vrednovanje samoga sebe se zove dostojanstvo. Dok sam žurio i gledao da što više uradim , meni je smetalo kad neko stoji i gleda kako radim, jer bio sam spreman i da isfušarim samo da bih više uradio pa mi nikako nije odgovaralo da me gledaju. A od kada se trudim da posao ispadne dobro meni je prosto zadovoljstvo da me gledaju dok radim. A to zadovoljstvo dolazi od dostojanstva, jar ja sam svestan koliko ulažem sebe u taj posao i znam koliko vredi ono šta radim. I drago mi je kada ljudi gledaju i dive se tome. Pita mene jednom moj kolega za posao, žali se nema posla. A ekipa u kojoj radim pretrpana poslom, ne stižemo da uradimo sve pogođeno. Ali taj majstor jednostvno ne ume dobro da uradi posao. On je inteligentan, nije tup, ali ima pogrešan odnos prema poslu i ljudi ga izbegavaju. Kažu da bez alata nema ni zanata: A najbolji alat koji jedan mastor svoga posla ima je njegova mašta. U mašti čovek smisli kako će nešto da napravi a da to dobro izgleda. Posle na poslu on samo izvede ono šta je u mašti već napravio. Kada smo bili deca svi smo znali da maštamo, a onda se to nekako izgubilo tako da sam ja nanovo morao da se učim maštanju kako bih mogao svoj posao da uradim što bolje. Ali ljudi stalno nekuda žure i nemaju vremena za maštanje. Mi smo stalno u potrazi za nekim zadovoljstvom i najčešće ga nalazimo u zabavi; Filmovi, muzika, knjige, časopisi, sport, kockarnica, kafana. Trčeći za zadovoljstvom mi zapravo uništavamo svoj život. Mi potrošimo vreme koje bi smo mogli posvetiti mašti i uređenju svoga života. Naš posao onda nije izvor zadovoljstva u našem životu već zadovoljstvo tražimo na drugim mestima a posao nam postaje izvor nezadovoljstva. Od kada sam izbacio zabavu iz svog života kao izvor zadovoljstva moj život je počeo da se preliva zadovoljstvom. Zadovoljan sam na poslu, zadovoljan sam kući kada uređujem nešto, zadovoljan sam kad ustanem ujutru u 3 i do šest posvetim vreme maštanju i razmišljanju o važnim životnim stvarima. Čovek koji radi s voljom se na poslu ne zamara Pa ja posle 11 sati posla odlazim kući odmoran Pevam odlazeći s posla. A prvi koji me je naveo da razmišljam o tome šta to znači raditi sa voljom je moj stric Ranko. A stric je poznat po tome kako je vredan i sve radi s radošću, ne staje po ceo dan. Kaže on meni; Ljudi me pitaju kako tako nastajem za poslom i s osmenom radim? A ja im kažem: Imam volje, i kada čovek sa ženom legne ako nema volje nije to to. Meni je taj odgovor bio malo čudan. Šta to on meni pokušava da kaže? Tako da sam sledećih dana često premišljao na tu temmu jer mi je bilo čudno da stariji čovek tako priča sa mnom, a nije baš poznat po bezobrazluku. I onda sam primetio da ja ne radim svoljom, da se na poslu nekako mrzovoljan, da se vučem ko prebijen. Shvatio sam da ja ne radim sa voljom. Ali kako se radi s voljom? Vidim da je ne znam odgovor na to pitanje. Počeo sam u svojim mislima da tragam za odgovorom na to pitanje; I posle par dana slušajući neku muziku dođe mi ideja da mogu da iskoristim ritam muzike da unesem malo živosti u posao, da radim u ritmu muzike. I odmah sam video koliko je to bolje i kako se čovek oseća zadovoljnije na poslu. Da posao prestaje da bude mrzak ,da svojom voljom mogu da utičem na kvalitet svog života. Evo moj stric dogodine puni osam banke. I dalje radi s voljom i osmehom na licu. On je za mene primer jednog uspešnog čoveka. Ako vam se svidela ova priča potražite na blogu "svitanje rs" ima tamo lepe i ukusne hrane za jedan um Pozvani su svi dobri ljudi u društvo dobrih ljudi, izvolite poslužite svoj um Hvala

Nmgu shvatiti daj mi moje dijete i tacka ,i ako je umrlo ja cu ga sahraniti po svome tabijatu obicaju nema tu to treba rigorozno kazniti oderati da nikom ne padnu takve gluposti i ko' pedofilija bolesti ljudskog roda i nakaze jedne sam Bog ih kaznio nesrece