Vid Luković je okusio život u gradu i posle nekoliko godina provedenih u inostranstvu odlučio je da se vrati u svoje rodno selo Plešin na Goliji da bi bio bliži nebu i bogu i iskonskom životu.Tu se vratio da bi sa svojom suprugom i šestoro dece živeo, kako on kaže, starostavnim životom, u kome se čovek poštuje, obraz čuva, a reč ceni. Tu se vratio da bi sa svojom suprugom i šestoro dece živeo, kako on kaže, starostavnim životom, u kome se čovek poštuje, obraz čuva, a reč ceni.„Mnogo toga se izgubilo u današnjem čoveku. Poštovanja više nema, straha nema, srama nema, obraza nema. Danas ti više ne možeš da sedneš ili staneš da popričaš minut sa čovekom ako nema nekog interesa. E, to je za mene najveća bolest, gora od korone" - kaže Vid koji se zbog svega toga i vratio na selo gde je još sačuvan deo vrednosti na kojima je vaspitavan.Na visini od 1300 m nadmorske visine uspeva šljiva, pšenica i krompir, a Lukovići se bave stočarstvom. Izazova je na planini mnogo, ali je za Lukoviće sve savladivo, nedostaju im samo ljudi.
Urednik: Branko Stanković
Snimatelj: Darko Bursać
Montaža: Marija Baronijan Šašić
Obrada: Redakcija Aktuelnosti
Copyright: Radio televizija Srbije

Zabranjeno svako kopiranje video i/ili audio snimaka i postavljanje na druge kanale!