Homoljska brda i Karpati su u sveopštoj jagmi za svim i svačim, rudama, kamenom, zlatonosnim žilama, postali slični ne homoljskom, već švajcarskom siru, jer se buši i ruši gde god se nešto nanjuši.
Nismo izmislili toplu vodu, ona je davno izmišljena, a zdrava i dobra, voda živa, data čoveku i zemlji da opstane, ostane i živi - e takva voda je data Homolju.
Videli smo na kamenu, na steni, na tvrđavi, na zemlji koja pleni lepotom i darovima prirode. Svedočili su znanci, doduše retki, jer vreme ovo u kome živimo, vekovi novi, nisu doneli radost životu u znanju već u neznanju ili, kako kažu borci za prirodu, raskućivanju prirode.
Neko bi rekao, daleko od očiju, daleko od srca. Kažu da se Žagubica nekada zvala Zagubica, danas to itekako ima smisla. Jer kad nestane Čovek, kad zavlada zakon straha, slično kao na drugim lokacijama gde su aktivisti branili i čuvali planine, zemlju, vazduh i vodu, onda se ionako satrven čovek, preostali domaćin, radnik i zemljoradnik prosto uplaše I to je prirodno u odbrambenom mehanizmu opstanka.
Kad narodski rečeno dogori, pa se prepozna život tamo negde daleko, u jednom malom mestu, onda se razviju zastave prirodnjaka i ekologa na uspavanoj Zemlji Čoveka. Da se sačuvaju i darovi i ljudi. To je zapravo taj vapaj zaboravljenog istoka.
Follow us:
Facebook:
/ n1srbija
/ n1hrvatska
/ n1bih
Twitter:
/ n1infobg
/ n1infozg
/ n1infosa