1. Da ne treba idealizovati ljude. Obično nam se (toliko) svidi samo neki deo koji ljudi donesu u naš život da smo spremni da im podignemo cenu na osnovu toga. Gledamo ljude kroz jedan ili nekoliko aspekata, a realnost je ta da pred nama stoje prosečni, obični ljudi od kojih smo mi napravili nešto posebno.
2. Od ljudi koji su uspešni u nekim oblastima bih uzela sve što hoće da mi daju. Savet, lekcije, ponašanje, put... sve što je njih dovelo do toga što se meni dopada. Ako već nemam sa kime da pričam, čitala bih biografije uspešnih ljudi i pažljivo analizirala njihove stavove i ponašanja.
3. Ne bih slušala reči. Zanimalo bi me samo da li su oni tako dobri u tome o čemu pričaju.
4. Nakon raskida bih pravila dugačke pauze. U tim bi pauzama preslagivala sebe, svoje želje, analizirala (ne overthinkovala) šta se tu dogodilo... ne bih nigde žurila sa novim pokušajima, nego bih strpljivo sačekala da ja postanem nova ja da bi moje nove veze bile drugačije.
5. Sve čega se u životu plašim bih provukla kroz sebe. Osetila bih bol svakog svog straha... samo da svatim da će i dalje sve biti u redu kako god da se završe neke situacije. Bol toga da ću ostati sama, da neću u nečemu uspeti, da će me neko ostaviti, da ću se osramotiti, da će me noko odbaciti...
6. Znala bih da će doći novi ljudi kada stari odu i zbog toga nikada ne bih insistirala na zadržavanju ljudi koji mi ne odgovaraju. Volim onu: "Putuj igumane, ne brini za manastir" i šteta je što je nisam mnogo ranije izgovarala sebi.
7. Ne bih trošila vreme na gunđala. Ni na negativce. Na nikoga ko mi truje ili otežava život. Ne bih imala strpljena više za pokvarene ljude, zlurade, uskogrude, one koji ogovaraju, one koji ne vole druge, one kojima su svi uvek krivi. Ne bi se zadržavala pored njih ni 5 sekundi. Prigrlila bih sve vedre, izdržljive, odlučne. Radije bih provodila vreme sa dobrim, priprostim ljudima nego sa nadmenim intelektualcima. O njima bih samo učila, zato što ih ima mnogo i čovek mora da ih bude svestan (ali opte - da ne dozvoli da mu utiču na život).
8. Ničega se ne bih bojala. Svaku priliku koja mi se dopada bih iskoristila. Uvek bih pitala i uvek bih probala. I da! Suočavala bih se sa ljudima. Ne bih se bojala da kažem svoje mišljenje i da stojim iza njega čak i kada se zemlja trese i svi oko mene padaju u nesvest od muke zbog njega.
9. Imala bih narativ o stvarima koje želim/ mogu/ hoću. Ne bih čekala nikoga da mi uliva samopouzdanje, nego bih sebe ubeđivala da su stvari dobre i da će biti dobre. A moj um bi me onda nepogrešivo doveo do onoga što tražim. Uvek je to radio, samo sam ga ja ili ignorisala ili nisam bila svesna da su prilike došle iz moga ličnog delovanja.
10. Razumela bih da ću i sutra ja biti ja i proračunala bih svaki potez. Sve bih provukla kroz filter: Da li će mi ovo biti dobro u budućnosti. Čak ne dalekoj... nego u bliskoj. Da li ću za nedelju dana biti zadovoljna što sam ovo probala i na ovo potrošila vreme. Ako je odgovor Da - potapšala bih sebe po leđima i rekla: Go girl! ako je odgovor Ne, ipak bih svoju dragocenu energiju uložila u nešto dobro za mene ( iz budućnosti 😁).
Kao Borhes u onoj pesmi Trenuci. Da sam mlađa... neke stvari bih sigurno drugačije uradila 🙂
Volim vas ❤️