Hvala mnogo na ovome!, divan si

@@lukavstvouma Nema na chemu. Cenim da ce proci _bar_ godinu dana do sledeceg gosta koji ce zaseniti Ninin fokus, korpus znanja i strast. Zasta ste srecnici sa spektakularnim pocetkom. Malo sam ljubomoran

@@blaeks Ako je za utehu, dolaziće Nina još :)

ako stavite ovo u opis videa, ali obavezno na prvo mesto stavite 0:00 početak podkasta (ovaj unos je neophodan iz tehničkih razloga), YT će sam izdeliti ovaj video na poglavlja, što bi bilo super!

Psihološki život je realan (kao doživljaj identiteta) , odnosno i dijagnoze ili 'dijagnoze' i sve što liči na njih. U odnosu na taj identitet nacionalna pripadnost je horoskop.

@@ivi9912 Na primer, osećanje napetosti jeste psihička realnost, ali kada nam neko kaže da smo anksiozni, tek tada ta dijagnoza postaje naš identitet. Nacionalna pripadnost je horoskop? Zavisi od klasne dimenzije. Za nižu srednju, radničku i seljačku klasu, nacionalni identitet je primaran. Za srednju i višu klasu, koja ima vremena i novca da se bavi sobom i posećuje psihoterapeuta, dijagnoza je primarni identitet. U tom smislu, dijagnostički identiteti se mogu posmatrati kao odraz dekadencije.

@@odvedokikrema Svašta može biti ili postati deo identiteta. Ono što je bitno pitanje je koliko će, ako čovek sazna da ima neku teško promenljivu dijagnozu, to biti ograničavajuće kao i koliko je to precizno dobro dodeljena dijagnoza odnosno uopšte istina o nekom. Ovde samo uzimam da ima istine u tom dijagnostikovanju i da to može pomoći osobi u daljem snalaženju u svetu (gde onda ne bih rekla da se radi o bilo kakvoj dekadenciji) , gde naravno veliku ulogu igra kako je terapeut dalje tretira. Mislim da gošća upravo priča o strogo definisanim dijagnozama i to definisanim na način koji se tiče ličnosti kao teško promenljive. U tom smislu da li je deo identiteta nešto što liči na dijagnozu ili nešto potpuno drugo nije problem, nego je problem istinitost toga čime neko sebe opisuje. "Za nižu srednju, radničku i seljačku klasu, nacionalni identitet je primaran." - ovde ste me izgubili .. što s' ono kaže :)

@@ivi9912 Niko ne spori da postoje invalidirajuća psihička stanja (klinička depresija, psihoza...) koja silom prilika definišu nečiji identitet. Ovde je više reč o spektru lakših poremećaja (ADHD, bipolarnost, graničnost, fobije...) koji mogu biti stvarne ili umišljene dijagnoze. Čak i da nisu umišljene, problem je u njihovoj fetišizaciji, gde one postaju glavni sadržaj ličnosti. Uzrok vidim u širenju javne sfere, pre svega društvenih mreža. Danas svi imamo javnu platformu, ali nemamo izuzetnost kojom tu pažnju opravdavamo (imamo javnost - nemamo ličnost). Hvatanje za dijagnoze, opsesivno pričanje o njima, romantiziranje... to je postao način da se osetimo izuzetnim, da nečim fasciniramo svoje pratioce. Tipičan primer je pop pevačica Bili Ajliš koja je od svoje depresije napravila umetnički brend. Iz ugla medicinske struke, problem je defiinisan kao 'overdiagnosing', odnosno preterana sklonost davanja psihijatrijskih dijagnoza. Pre 5-6 godina, dosta prašine je podigla knjiga kanadskog lekara Džoela Parisa "Overdiagnosis in Psychiatry: How Modern Psychiatry Lost Its Way While Creating a Diagnosis for Almost All of Life's Misfortunes" Ovo je multifasadni fenomen i tek treba da ga raspakujemo.

@@odvedokikrema ja sam više odreagovala na poređenje sa nacionalnošću kao identitetom i korišćenje pojma horoskop itd. Što se tiče knjige nisam je čitala, ali sam prilično ubeđena da moderna psihijatrija nije izgubila svoj put, nego da ga traži kao i svaka mlađa naučna oblast sa nekim stepenom neegzaktnosti. Na primer što se tiče dijagnostikovanja zar nije na putu da se NPL ukine, što ne znam kako je za taj put :) . Elem koliko su poremećaji koji su navedeni kao lakši uvek laki nisam sigurna, ali čini mi se da pričate generalno o nekima koji su lakši pa se ljudi prepoznaju i previše pričaju ili se opsedaju tim - Tu prvo moram da kažem da mi se čini, dakle što se mog skromnog iskustva tiče, da se tu radi o nečemu dosta čudnom a to je priča o ljudima koji negde tamo postoje, kao što je neka Bili i još nekolicina nekih negde. Ali da uzemo da takvih ima neki broj i da neki žive i u društvima bliskijim nama od onog gde obitava Bili (što je bitno za teme koje tendiraju da posmatraju društvene pojave, a ne neke pojedince) onda se to može smatrati potrebom da se problem rešava. Ja tu ne vidim nužno problem jer je poređenje sa onim što je alternativni sadržaj ličnosti potreban. Tj ako je to npr. nacionalnost, ne vidim da je problem. Ako je problem opsesivnost nečim kao takva opet se možemo upitati da li je to nužna nus pojava takvog saznanja ili pretpostavke o svojoj ličnosti ili svom problemu. Opet kod 'fetišiziranja' i 'romantizovanja' tj. u razumevanju toga kao i toga zašto bi nekog fascinirala tuđa dijagnoza ili tome slično se ne snalazim. Može biti da se nekad dešavaju razni pokušaji nadomešćivanja nečega što se smatra nedostatkom, ali opet ako je to generalni manir to nadomešćivanje se onda može tražiti u bilo čemu, čak i zapravo spornim vrednostima. Nego za mene problem nastaje ako se (o čemu mi se čini da i svi pričate) radi o sluđivanju naroda kroz pisanje tekstova o životu i svetu od strane psiholoških stručnjaka koji kroz to tumače funkcionalnost osobe i moguće poremećaje ili ako se čoveku daju dijagnoze i za ono što je u stvari ubijenost u pojam lošim životom. Taj problem koji se tiče toga koliko je neki stručnjak koji je zadužen za dijagnoze upoznat sa svetom oko nas ćemo imati i pretpostavljam da smo imali uvek u nekoj meri. Ali ne nužno sve više, nego baš napotiv ..

Odmereno, pristojno i snazno. Molim lepo.

Lično nisam nikakav stručnjak za psihoanalizu, te ovo što pišem uzmi s rezervom, to je samo način na koji ja razumem u kontekstu u kojem ga ovde Nina koristi: Ime oca je pojam iz Lakanove teorije gde identifikacija subjekta sa Imenom oca znači uspostavljanje odnosa subjekta sa svetom (kroz simbolički poredak), izlaska subjekta iz infantilnog stanja (majka je simbolički unutrašnjost, a otac spoljašnjost). U društvenom kontekstu, Ime oce predstavlja zakon, koji ima funkciju uspostavljanja poretka - šta neko društvo jeste, šta su u njemu granice, kako funkcioniše sama "društvenost" tog društva. Dobar primer Imena oca koji i Nina navodi u analizi Karamazovih i poeme Veliki inkvizitor jeste Bog, kao zakon društva, njegovog morala i njegovih mogućnosti. Mislim da je isto dobro pogledati deo 06:30 - 07:40, gde to objašnjava kroz primer liberalizma vs. totalitarizma kao nekakve dve krajnosti odnosa društva prema Imenu oca, tj. zakonu.

@@lukavstvouma Nije pametno pisati u prvom licu na ovako super dobro uradjenom SEO (kao da ste sve bas super uradili) za podkast. I neki enter za malo kompleksnije odgovore je super, takodje;)

@@lukavstvouma hvala mnogo .. mene asocira na jednostavno nešto patrijarhalno ..

​@@ivi9912 Ime Oca može da odigra i baba i bilo ko, ne mora da bude pravi otac ili muško. Poenta je da on postavlja neku vrstu granice preko koje ti ulazis u simbolicki svijet normi i pravila. Žižek piše o Patoloskom narcisu kao dominatnom "libidinalnom ustroju" kasnog kapitalizma, koji nastaje usled permisivnog odgoja i izostanka Imena oca...

@@pan2457 to i jeste 'problem'